С обзиром на то да је студенткиња четврте године менаџмента у спорту, волонтирање јој помаже да сво знање стечено на факултету примени у пракси тако што ће бити део организације спортских догађаја у Београду. Није од волонтера који гледају утакмице када такмичење почне већ обраћа пажњу на детаље око терена и саму организацију.
Поред волонтирања на СП у рукомету, Емили је волонтирала и на Београдским маратонима (27. 28. и 29.), Дејвис куп такмичењу, Ватерполо првенству, Европском првенству у фусталу, Европском клупском првенству у џудоу и многим другим такмичењима. Као координатор волонтера почела је у марту ове године на Европском првенству у атлетици, а наставила на 30. Београдском маратону.
Прво волонтерско искуство било је на Светском првенству у рукомету за жене 2013. године.
“Као волонтер почела сам у сектору познатијем као протокол. Путем друштвених мрежа сам сазнала да су потребни волонтери, и пријавила се. Упознаш доста спортиста и имаш контакт са организацијом, људима из савеза и делегацијама. Захтева се дисциплина. Поред Европског првенства у футсалу, ово је било најдисциплинованије такмичење. Протокол чине само девојке. Наше задужење је било да спроведемо госте до ВИП или председничких ложа и да будемо ту уколико им нешто затреба. Затим, постоје ВИП трибине и ВИП салон. Гостима смо стављали наруквице, које су сваког дана током првенства биле различите боје, било је потребно контролисати да ли сви имају те наруквице, као и одређену боју проверити и онда их спровести до места.“
Предрасуде о волонтерима увек постоје. Најјчеће питање људи из позадине је „Зашто волонтирати и трошити своје слободно време када се ништа не добије за узврат“.
„Уобичајно питање свих. Зашто радити за џабе, ништа немаш за узврат. Волонтирањем се добија нешто вредније од новца. Добијеш ново познанство, добијеш неко ново искуство, добијеш контакте које могу да значе за запошљавање касније. Након сваког волонтирања добије се сертификат који значи и ставити у CV.“
У наставку објашњава како се долази до организације ЕП у атлетици у марту ове године, као и коју је улогу као координатор волонтера имала. „На тада 27. Београдском маратону сам почела да волонтирам са људима који су учествовали у организацији Европског првенства у атлетици. Неки од њих имају своје атлетске клубове. Пошто сам се кроз волонтирања на разним манифестацијама истицала од других волонтера, они су то уочили, желели су да ми се захвале тако што су ме позвали да будем део организације, тако су ми указали поверење. У суштини посао је исти. Само је додатна одговорност. Унапред сам морала да размишљам како да се опходим према њима, јер сам до јуче и сама била волонтер.“
С обзиром на то да је волонтер ту добровољно, многи би рекли да ту не постоје проблеми, али волонтер би требао да буде спреман на све.
„Већина људи гледала нас је са висине, пошто нисмо плаћени за посао. Такође, некад се деси та нека нетрпељивост међу волонтерима. Волонтер треба да зна да се постави, и да уме да одреагује или не одреагује на такве ствари.“
За крај говори о свом најтежем тренутку током волонтирања. „Најтежи тренутак дефинитиво на СП у рукомету. Људи из организације су ми указали поверење, па сам морала неких 30-ак специјалних позивница, да уручим људима. Тад ми је само било у глави „Емили, само немој ово да изгубиш“. Не само због новчане вредности тих карата, већ због указаног поверења.“