Децембар месец када студенти мигрирају. Сваки месец у години има неко глобално значење свима. Студентима, осим оних месеци када су испитни рокови, децембар игра битну улогу у животу.
Наилазимо на различите „препреке“ које нас коштају времена и размишљања. Актуелна ствар је исељавање из домова.
Оно шта чујем у задње време је „Ма идем из дома.“ Ужасно тужна вест за све нас који смо станари истог, јер после дома креће прави живот. Ништа мање озбиљан од овог досадашњег, већ много озбиљнији. Стан, кирија, комуналије, бесан комшилук, посао. Сви бисмо волели да смо још мало неозбиљни и млади и наравно безбрижни, али овог децембра нас је то стигло некако најјаче. Мислим, стиже нас сваког децембра, него овог стиже и мене, па је све добило још трагичнији тон него иначе.
Да ли је гора, или можда блажа верзија миграције, свакако је важна она чињеница – задржавање собе. Ако немаш довољно ЕСПБ бодова у корелацији са просеком оцена, губиш досадашњу собу. Соба је део тебе, ту си можда неколико месеци, можда годину а можда и читав свој боравак у дому. Како је сада променити? Како пренети ствари ? Још ако је неки други блок у питању, тад је у питању зла срећа. Навика је чудна ствар, па нас све хвата носталгија када морамо да напустимо успомене из собе у којој смо до сада били. Није мала ствар и свакако гађа право у центар.
Осим тога, да ли ћемо завршити факултете на време па у кратком року наћи посао, да ли ћемо брзо наћи неки повољан станчић су само нека од питања која нас муче у задње време. Ја не знам одговоре на та питања, као ни остали. Стицај околности је јако занимљив термин, па према томе, ја сам се потпуно и посветила њему, па биће како буде. Све у свему, миграције нам не гину. Биле су присутне одувек али кад стигне ред на нас, онда као да се дешавају први пут.