Естрада: Пут којим се начешће иде? Дневни лист „Блиц“ је почетком прошлог месеца вршио анкету и питао своје онлине читаоце ко су данашњи узори младих.
Иако није било тешко погодити шта популација (макар она која чита овај дневник) мисли о узорима у Србији. Било је и оних наиваца, попут мене, који су, пре но што су клинкнули на поље „Резултати“ очекивали да ће највећи проценат стајати поред опције „уметници“ или „интелектуалци“.
Наравно, био би то заиста превише розе поглед на свет. Ипак, и спортисти, који су заузели прво место, показују да су млади у Србији вољни да се баве спортом и на том пољу постижу највише резултате.
Али, како су резултати показали, естрадни уметници су се за само 0,5% мање, нашли на другом месту. Да се одмах разумемо, могло је да буде и горе. Да се на првом месту нађу учесници ријалити шоуа. А они су, погађате, заузели почасно треће.
Старија генерација причају како ове млађе генерације ништа не ваљају и да је све лепше било у њихово време. Ипак, за нас, млађе генерације, имају неки свој дискурс, своје обележје, које више карактерише те старије генерације него њих саме. Деца, пубертетлије и средњошколци вечито желе да буду старији. Тако, ови старији више не знају јесу ли те цуре на високим потпетицама, са вештачким трепавицама и ноктима, на сплавовима, кренуле у средњу школу или завршавају факс.
Естрада: Пут којим се начешће иде? Поставља се питање: колико су естрадне личности српског џет-сета допринеле шоку старијих генерација које почињу да се осећају угрожено пред налетом клинки које им „скидају“ мушкарце, пропагирају свој стил одевања и начин размишљања?
У свету друштвених мрежа теже је сакрити приватност. Или је лакше открити је. Да ли су нам планетарно познате звезде, попут Ријане или Селене Гомез само одшкринуле врата слободе и лежерног понашања? Је ли и раније било овога чега има и данас, само није било Фејсбука и Твитера да о томе посведоче?
Било како било, тешко да ћемо то сазнати. Тешко да ће се такве дебате икад угасити. Уз масовне медије, велика је вероватноћа да ће се само више разбуктавати. Јер, они томе и служе. Не заборавимо на оне читаоце „Блица“ којима су узори интелектуалци и уметници, којих, додуше, у процентима има јако мало. То су људи који и даље верују да ће се наша деца развити у умове способне за стварање лепог, корисног и интелектуалног. Не заборавимо на децу из Петнице, нити младе физичаре и математичаре. Не заборавимо да смо и ми желели што пре порастемо, да бисмо били независни, и да бисмо радили шта хоћемо. Па ипак, испало је нешто од нас. И не заборавимо на највећи процент публике која сматра да су наши спортисти узори. То су сви они који пропагирају здрав живот, природност и упорност.
Оптимизам је пожељан, некад неопходан, али готово никад довољан. Важно је да верујемо да на младе неће утицати само оно што је споља лепо, чиме се, уз мало напора, стиже до великог материјалног богатства. Верујем да ни бити старлета није тако лако, нити пратиља богатом бизнисмену, нити певачица. Јер, да јесте, свако би био старлета, је л’. Привући публику физичким изгледом јесте најлакши пут до славе, али задржати људе око себе готово је немогуће уколико сем своје извештачености, немате шта да им пружите.
