среда , 15 новембар 2017

Studentski život

Petak, 5. Decembar, 2014.

Prošlo je mnogo vremena, zar ne? Meni i ne baš. Pre dve godine upoznala sam se sa Studentskim gradom. Mestom o kojem sam toliko lepih, srećnih, ali i onih tuznih priča čula. Centar smene generacija sedamdesetih, osamdesetih, devedeseth, generacije popa, roka, generacije štrebera i bubalica, ali i lenjivaca koji ometaju sklad.

Ljudi su dolazili, odlazili, pronalazili posao, neki su se zaljubili i venčali. Kada bi se posle toliko godina vratili, setili bi se svih trenutaka, trenutaka onog istinskog druženja, smeha, pevanja, ispijanja poslednjih casica pred razlaz ili odlazak u obližnju kafanu, sve ono što Studenjak čini posebnim. Oni se i vraćaju, ali u belim haljinama i parnim odelima. Sede na istoj klupici gde su se prvi put sreli, poljubili. Čuje se harmonika, vriska, žamor, igra se kolo. Nastavlja se tamo gde je sve počelo.


Na kraju ja… Pedeset peta na listi za raspodelu mesta u domovima. Nezvesnost i strepnja kipte u meni dok čekam… i dočekah. Dobila sam karton za useljenje ili mnogo više od toga. Dobila sam kartu za druženje na klupicama, ulaznicu za četvrtak i subotu u menzoteci, propusnicu za proslavu položenih ispita, rođendana.

Šta je Studenjak?

Studenjak su klupice, tereni za košarku i fudbal, na koje nisam kročila, što se da i videti, osim kada mi oko zapazi nekog mladića koji se igra loptom ili vežba na spravicama. Studenjak je plato na kojem odmaramo misli, gledamo u sunce. Studenjak je centralna čitonica, gde takođe nisam ušla, jer mi se ne daje hiljadu dinara godišnje. Studenjak je bavarska sa pilećom, kečapom i zelenom, koju svako proba. Studenjak je menzoteka, prestonica lagodnog života, alkoholizma, lepih devojaka, devojčica koje nose naočare bez dioptrije da bi izgledale pametnije, džentlmena i šarlatana. Studenjak je Arilje, Užice, Čačak, Kraljevo, Valjevo, Priboj, Nova Varoš. Srbija u malom i mnogo više od toga.

To je osećaj, osećaj kada deliš sobu od petnaest kvadrata sa još dve studentkinje koje vidiš prvi put u životu, jer za sreću je dosta i petnaest kvadrata. Spoj različitih naglasaka, izgovora: „A viđi ovo“ , „Ama bona ne šprdaj me“ ili „Savinjavamo zajedno“, zuje kroz uši, postale su deo svakodnevnog razgovora.

Posle dve godine, upoznala sam ljude sa kojima sam se smejala, sa kojima sam igrala poker, sa kojima sam se savetovala. Ljude sa kojima sam plakala, ljude koji su mi bili podrška u teškim trenucima – jednom rečju, prijatelje. Ne one fejsbuk prijatelje koji ti lajkuju profilnu sliku u zavisnosti od toga da li si se lepo doterala ili ne… već one koji te pozovu, nasmeju te i kažu da sjajno izgledaš iako nisi našminkana, ili imaš bubuljicu na vrhu nosa… ili ti kosa nije u najboljem sjaju, tj. bila je u sjaju, s obirom na to da je nisam prala četiri dana.

Volela bih sledeće godine da diplomiram i zaposlim se, ali time gubim pravo da živim u studentskom domu. Izaći ću sa koferima, uspomenama koje su se tri godine slagale i učinile me čvršćom, možda i osećajnijom osobom. Trenutno stajalište je Studentski grad. Molimo, očitajte svoju kartu, a sledeće… život, u kojem nije sve bajka i nema kucanja na vrata u ponoć kada si ostario za godinu.